Парна баријера од полиетилена

Парна баријера (или парна баријера) је било који материјал који се користи за изолацију од влаге, обично пластична или фолија, која је отпорна на дифузију влаге кроз зидове, под, плафон или кровне склопове зграда како би се спречила међупросторна кондензација и амбалажа. Технички, многи од ових материјала су само успоривачи паре јер имају различите степене пропустљивости.

Материјали имају брзину пропуштања паре влаге (МВТР) која се утврђује стандардним методама испитивања. Један уобичајени скуп јединица је г/м²·дан или г/100ин²·дан. Пермеабилност се може извести у пермс, мера за брзину преноса водене паре кроз материјал (1,0 УС перм = 1,0 граин/квадратни метар·час·инч живе ≈ 57 СИ перм = 57 нг/с·м2·Па ). Амерички грађевински прописи су класификовали успориваче паре као оне који имају пропусност водене паре од 1 перм или мање када су тестирани у складу са АСТМ Е96 десикантом или методом суве чаше.[1] Материјали који успоравају пару се генерално категоришу као:

Непропусни (≤1 УС перм, или ≤57 СИ перм) – као што су крафт папир на бази асфалта, еластомерни премази, боје за успоравање паре, боје на бази уља, винилне зидне облоге, екструдирани полистирен, шперплоча, ОСБ;

Полупропусни (1-10 УС перм, или 57-570 СИ перм) – као што су експандирани полистирен без облагања, изоцијанурат са влакнима, тешки грађевински папир импрегнирани асфалтом, неке боје на бази латекса);

Пропустљив (>10 УС перм, или >570 СИ перм) – као што су необојене гипсане плоче и гипс, изолација од стаклених влакана без облагања, целулозна изолација, необојена штукатура, цементне облоге, полиолефин или неки слојеви за спољашњу ваздушну баријеру на бази полимера.